Kako duvanska industrija zaobilazi zabrane i cilja mlade

U trenutku kada se globalna regulativa formalno pooštrava, duvanska i nikotinska industrija prilagođava taktiku. Umesto otvorenog osporavanja zdravstvenih rizika, fokus se premešta na dizajn proizvoda, voćne sladinjave arome i distribucione kanale. Ključno pitanje više nije da li su proizvodi štetni, već kako se, uprkos jasnim pravilima, i dalje plasiraju generacijama koje tek ulaze u adolescenciju.

Podaci Svetske zdravstvene organizacije godinama ukazuju na jaku vezu između aromatizovanih duvanskih i nikotinskih proizvoda i rane inicijacije pušenja. Aditivi poput mentola, voćnih i slatkih aroma smanjuju iritaciju disajnih puteva, prikrivaju gorčinu duvana i olakšavaju prve konzumacije. Time se snižava prag ulaska u nikotinsku zavisnost, posebno kod maloletnika. Stručne analize u okviru Okvirna konvencija SZO o kontroli duvana (FCTC) još 2010. godine prepoznale su potrebu zabrane sastojaka koji povećavaju privlačnost proizvoda, dok je 2016. ekspertska grupa izričito preporučila potpunu eliminaciju mentola i srodnih jedinjenja.

Međutim, globalni izveštaji o napretku u primeni Konvencije pokazuju neujednačene rezultate. U brojnim državama aromatizovani proizvodi ostali su dozvoljeni, dok su u drugim zabrane parcijalne ili podložne izuzecima. Industrija koristi regulatorne praznine: kapsule sa ukusom ugrađene u filtere, dodatke koji se ubacuju nakon kupovine, hibridne proizvode koji formalno ne potpadaju pod postojeće definicije. U praksi, nominalna zabrana često ne znači i suštinsko ograničenje.

Transformacija tržišta dodatno komplikuje regulatorni okvir. Tradicionalne cigarete ustupile su prostor elektronskim uređajima i takozvanim „vejping“ proizvodima, ali se osnovna poslovna logika nije promenila. Inicijacija u ranom dobu i dugoročno zadržavanje potrošača ostaju centralni ciljevi. Marketinški narativi o „manjem riziku“, „tehnološkoj inovaciji“ i „individualnom izboru“ prate vizuelno atraktivno pakovanje i snažno prisustvo na društvenim mrežama. Time se konzumacija pozicionira kao deo identiteta i stila života, a ne kao zdravstveni rizik.

Normativni okvir postoji. Okvirna konvencija SZO o kontroli duvana obavezuje države da regulišu sastav proizvoda, zabrane arome i aditive koji povećavaju zavisnost, uvedu transparentnost u vezi sa sastojcima i zabrane oglašavanje, promociju i sponzorstva, uključujući digitalne platforme. Poseban značaj ima član 5.3, koji zahteva zaštitu javnih politika od uticaja duvanske industrije, čime se ograničava prostor za lobiranje i partnerstva koja mogu potkopati zdravstvene ciljeve.

Ipak, implementacija ostaje ključni problem. Slaba kontrola tržišta, nedovoljni inspekcijski kapaciteti i nejasne definicije proizvoda omogućavaju kontinuirano prilagođavanje industrije. Onlajn prodaja, prekogranična distribucija i „influenser marketing“ dodatno otežavaju nadzor, naročito kada su u pitanju maloletnici. Bez sistemske primene zabrana, regulativa ostaje deklarativna.

Iskustva pojedinih država pokazuju da kombinacija mera daje rezultate: potpuna zabrana aroma, standardizovano (jednostavno) pakovanje bez brendiranih elemenata, visoke akcize, stroga kontrola prodaje maloletnicima i proširene zabrane oglašavanja na digitalni prostor. Međutim, globalna slika je fragmentisana. Dok neke zemlje uvode sveobuhvatne restrikcije, druge zaostaju ili primenjuju parcijalna rešenja, što industriji ostavlja prostor za relokaciju proizvoda i kampanja.

Suština problema nije u pojedinačnom ukusu, već u modelu regrutovanja novih potrošača. Arome funkcionišu kao instrument inicijacije; nikotin kao mehanizam zadržavanja. U tom okviru, rasprava o „preferencijama potrošača“ gubi težinu pred činjenicom da je reč o proizvodima koji stvaraju zavisnost i generišu dugoročne zdravstvene i ekonomske troškove.

Ukoliko se preporuke Svetska zdravstvena organizacija i obaveze iz Okvirna konvencija SZO o kontroli duvana dosledno sprovedu, prostor za manipulativne taktike biće sužen. U suprotnom, industrija će nastaviti da inovira brže nego što regulatorni sistemi reaguju. Pitanje kontrole aroma i aditiva zato nije tehničko, već strateško: odnosi se na sposobnost država da zaštite javno zdravlje od komercijalnih interesa koji zavise od stvaranja i održavanja zavisnosti.